Poređenje Ducati Panigale V2 i Yamaha R9

Segment sportskih motocikala srednje zapremine nikad nije bio aktivniji, a dva modela koja su nedavno privukla najviše pažnje su Ducati Panigale V2 i nova Yamaha R9. Na papiru, oni predstavljaju slične koncepte: sportski motocikli koji pokušavaju da ponude performanse dostojne staze, a da pritom ne zanemare minimalni komfor za svakodnevnu upotrebu. Međutim, kada se popnete na njih i počnete skupljati kilometre, razlike između njih postaju jasnije nego što se na prvi pogled čini.

Ducati je osmislio Panigale V2 kao čist supersport, naslednika tradicije snažno obeležene trkama. Njegov dizajn, tehnička konfiguracija i karakter su usmereni ka pružanju sportskih osećaja u svakom trenutku, ali bez ekstremnosti ili radikalnosti Panigale V4. L-dvocilindarski motor je suština ovog motocikla, sa kompaktnim dizajnom koji omogućava izuzetno lagan monocoque šasiju. Yamaha, s druge strane, cilja da popuni prazninu na tržištu koja je ostala nakon nestanka R6. R9 se pozicionira kao logičnija alternativa za one koji traže sportistu koji je takođe iskoristiv na putu. Njegov trocilindarski motor je poznat i pouzdan, direktno preuzet iz MT-09, ali prilagođen radikalnijem pristupu bez gubitka svestranosti.

Prva velika razlika između njih leži u pristupu motoru. Ducati se oslanja na V2 koji već znamo iz prethodne Panigale V2, iako je ovaj put dobio manje modifikacije kako bi se prilagodio novim Euro 5+ standardima. Uprkos ovim ograničenjima, motor zadržava svoj karakter i i dalje nudi zapažene performanse. Ipak, iznenađuje mala retencija koju nudi motorna kočnica čak i u maksimalnoj konfiguraciji, što može uticati prilikom ulaska u krivinu ako se menjač ne upravlja pravilno. Yamaha, s druge strane, koristi trocilindarski motor iz MT-09, pogon koji se ističe svojom glatkoćom i punim odzivom od niskih obrtaja. Do 6.000 obrtaja u minuti, motor R9 nudi veći potisak od Panigale V2, iako se odatle razlike smanjuju i oba motora pokazuju određeni nedostatak finalnog istezanja, što je rezultat ograničenja nametnutih Euro 5+ standardima.

Gde se jasno primećuje razlika je u odzivu gasa. Trocilindarski motor Yamahe reaguje odmah i prenosi osećaj direktne veze sa zadnjim točkom. Ovo ne samo da poboljšava kontrolu prilikom otvaranja gasa, već i olakšava doziranje u situacijama gde prijanjanje nije optimalno. V2 Ducati-ja, iako progresivan i efikasan, zahteva mali prostor pre nego što isporuči sav obrtni moment, što vozača primorava da se malo više unapred pripremi u upravljanju gasom.

U oblasti elektronike, kako Ducati tako i Yamaha su napravili značajne korake kako bi ponudili kompletan paket koji odgovara očekivanjima moderne sportske mašine. Oba modela uključuju najnovije pomoćne sisteme za vožnju, kao što su kontrola proklizavanja, anti-wheelie kontrola, različiti režimi vožnje i ABS u krivinama. Sve ovo funkcioniše glatko i bez prekomernog ometanja u vožnji, posebno zato što nijedan od motora nije preterano snažan da bi zahtevao stalnu intervenciju elektronskih sistema.

Međutim, Yamaha je uspela da napravi korak napred u smislu upotrebljivosti i opcija dostupnih u seriji. R9 ima integrisani sistem za merenje vremena koji radi sa pratećom aplikacijom bez dodatnih troškova. Kroz nju je moguće analizirati detaljne grafikone vremena po krugu, što je idealno za one koji ozbiljno shvataju dane na stazi. Ducati nudi nešto slično, ali samo ako se kupi dodatni GPS modul, što predstavlja dodatni trošak. Osim toga, u svakodnevnoj upotrebi, Yamaha nudi navigacione funkcije integrisane u svoj TFT ekran, što je detalj koji je čini svestranijim motociklom za one koji ne žele samo da voze po stazi.

Što se tiče quickshiftera, razlike su takođe očigledne. Oba motocikla nude dvosmerne sisteme koji omogućavaju promenu brzina bez korišćenja kvačila. Ali način na koji ga svaka marka implementira je različit. Kod Ducati-ja, senzor pozicije koji kontroliše promenu nema prednaprezanje, što u određenim situacijama može dovesti do toga da promena brzine nije tako precizna kao što bi trebalo. Ovo se prevodi u nešto duže prekide nego što je poželjno ili čak u dvostruke prekide kada se traži maksimalna brzina u sportskoj vožnji. Kod Yamahe, sistem se oseća preciznije i omogućava brze i čiste promene brzina, što je posebno cenjeno na stazi.

Šasija oba motocikla jasno odražava pristup koji je svaka marka želela da da svojim sportistima. Ducati zadržava koncept monocoque šasije, gde je motor strukturni deo kompleta i težina same šasije smanjena je na samo četiri kilograma. Ovo rešenje omogućava izuzetno kompaktan i lagan motocikl, što se prevodi u veliku agilnost u krivinama. Yamaha, s druge strane, sledi tradicionalniju filozofiju, sa kompletnom šasijom u kojoj motor visi sa okvira. Ovo za posledicu ima povećanje težine, čineći da sklop šasije ima oko 9,7 kilograma. Uprkos tome, to je najlakša šasija koju je Yamaha do sada proizvela za sportistu ovih karakteristika.

U praksi, razlika u težini između oba motocikla, u zavisnosti od verzije Panigale (standardna ili S), iznosi oko sedam kilograma. Ova razlika se primećuje, posebno u brzim promenama pravca i u opštem ponašanju pri velikim brzinama. Ducati je uži i oseća se lakšim, dok Yamaha, zbog širine svog trocilindarskog motora i dizajna okvira, prenosi osećaj veće zapremine i težine.

Na aerodinamičkom nivou, razlike između dva modela su takođe primetne. Ducati Panigale V2, sa svojim oštrim i uskim dizajnom, nudi prilično ograničenu zaštitu od vetra. Prednji oklop je manjih dimenzija, kako u širini, tako i u visini, što znači da je vozač izloženiji, posebno pri velikim brzinama ili na stazi. Čak i kada se zauzme izrazito trkačka pozicija, prislonjen uz rezervoar i maksimalno skupljen, lako se osećaju turbulencije koje utiču na stabilnost i povećavaju umor tokom dugih vožnji. Yamaha je, s druge strane, izabrala obuhvatniji oklop za R9, koji pruža bolju zaštitu od vetra i omogućava vozaču da zadrži opušteniju poziciju bez tolikog aerodinamičkog udara. Ovo čini Yamahu udobnijom opcijom ako se planira dugotrajna vožnja pri velikim brzinama, bilo na putu ili na stazi.

Dinamičko ponašanje oba motocikla je još jedan aspekt koji ih jasno razlikuje. Ducati, zahvaljujući svojoj laganoj šasiji i kompaktnom dizajnu, ističe se izvanrednom agilnošću u brzim krivinama. Omogućava brze promene pravca bez gotovo ikakvog napora i posebno je efikasan kada se ritam povećava i želi se iskoristiti svaki centimetar staze. Yamaha, iako takođe agilna, prenosi osećaj nešto veće težine pri ovim brzim promenama pravca. To je uglavnom zbog giroskopskih sila koje stvara njen trocilindarski motor, širi od Ducati V2. Ta razlika u ponašanju se posebno primećuje kada se jedna krivina za drugom savladava velikom brzinom, gde se Panigale oseća življe i spremnija da prati idealnu putanju bez otpora.

Međutim, ta dodatna stabilnost koju nudi Yamaha ima i svoju pozitivnu stranu. U brzim i dugim krivinama, ili na deonicama gde je motocikl jako oslonjen, osećaj stabilnosti je izuzetan. R9 prenosi sigurnost i čvrstinu u ovim situacijama, što pomaže da se vozi brzo i konstantno. Ipak, kada se prednji kraj olakša, kao što se dešava pri agresivnom otvaranju gasa na izlazu iz sporih krivina, mogu se pojaviti male vibracije na upravljaču. Dobar amortizer upravljača može ublažiti ove reakcije i održati kontrolu bez većih problema.

Ergonomija oba motocikla je osmišljena da ponudi kompromis između sportskog duha i određene udobnosti. Više nismo suočeni sa radikalnim sportskim motorima od pre nekoliko godina, gde je položaj za vožnju bio izuzetno naporan. I kod Ducatija i kod Yamahe, upravljač je relativno blizu sedišta i ne prisiljava na toliko opterećenje zglobova. Može se održati prilično udobna pozicija čak i nakon nekoliko sati vožnje. Međutim, postoji zajednička tačka koja može biti neudobna u određenim situacijama: prostor između kolena i laktova je nešto ograničen kod oba motocikla kada se zauzme vrlo agresivan položaj na stazi. Ovo može dovesti do toga da, pri velikom savijanju, lakat dođe u dodir s kolenom i ograniči slobodno kretanje vozača. Rešenje za to bi bilo pomeranje ili blago naginjanje oslonaca za noge, što je uobičajeno u pripremama za stazu, ali u serijskoj konfiguraciji to može iznenaditi one koji traže čisto sportsko korišćenje.

Ako se fokusiramo na sistem kočenja, kako Ducati Panigale V2 tako i Yamaha R9 nude vrhunske sisteme, sposobne da odgovore na zahteve sportske vožnje, bilo na putu ili na stazi. Obe imaju snažne kočione čeljusti sa odličnom otpornošću na zamor i uključuju ABS sisteme u krivinama. Ovo omogućava agresivno kočenje čak i kada je motocikl nagnut, bez straha od gubitka prednjeg točka pri kasnom kočenju.

Važan detalj je da kod oba modela funkcija kontrole podizanja zadnjeg točka može biti isključena putem elektronskog sistema. Ovo je ključno za one koji žele da maksimalno iskoriste kočenje na stazi, jer sprečava da zadnji ABS previše rano interveniše i prisili na nepotrebno produženo kočenje. To je jednostavno, ali suštinsko podešavanje za postizanje najbolje moguće deceleracije bez žrtvovanja preciznosti ili vremena po krugu.

Što se tiče vešanja, razlike su nešto izraženije. Ducati je opremio Panigale V2 kompletnim Öhlins vešanjem, kako na prednjoj viljušci, tako i na zadnjem amortizeru. Ovaj izbor već nagoveštava orijentaciju ka performansama na stazi. Öhlins vešanje se ističe svojom sposobnošću apsorpcije i širokim spektrom podešavanja, ali pre svega po izuzetno preciznom odgovoru kada se vozi na granici. Omogućava vrlo kasno kočenje bez gubitka stabilnosti pri ulasku u krivinu i olakšava rano ubrzanje na izlazu, uvek održavajući čvrstu vezu s asfaltom.

Yamaha R9, s druge strane, koristi KYB komponente, kako napred tako i pozadi. Iako ovo vešanje više nego zadovoljava u sportskoj vožnji, čak i na stazi, nema isti nivo osetljivosti niti mogućnosti podešavanja kao Öhlins na Ducati-ju. Dobro se ponaša do srednje-visokog ritma, ali kada se forsira do maksimuma, moguće je primetiti da im nedostaje mali dodatak čvrstine i kontrole. Za većinu korisnika koji žele da uživaju u sportskom motociklu koji je takođe pogodan za put, KYB paket je više nego dovoljan. Ali za one koji žele intenzivnu vožnju na stazi, verovatno će ulaganje u sistem vešanja višeg ranga biti jedna od prvih modifikacija koje će razmotriti na Yamahi.

Ako sagledamo sve što oba motocikla nude, očigledno je da svaki ima svoje prednosti. Ducati Panigale V2 se predstavlja kao čisti sportista, naslednik tradicije italijanske marke u svetu takmičenja. Lagana je, agilna, precizna u krivinama i njen izgled je neosporan. Pored toga, njen V2 motor i dalje ima taj poseban karakter koji mnogi entuzijasti traže. Ipak, ima nekoliko tačaka koje zahtevaju prilagođavanje, kao što je oskudno kočenje motorom čak i u maksimalnoj konfiguraciji, što zahteva odgovarajuću brzinu za efikasan ulazak u krivinu.

S druge strane, Yamaha R9 je svestraniji motocikl. Ne samo da je odličan partner na stazi, već je i udoban i praktičan za svakodnevnu upotrebu. Njena cena je znatno niža od Ducati-ja, a ušteđeni novac može se uložiti u poboljšanje vešanja ili komponenti ako se želi maksimizirati njen potencijal na stazi. Trocilindarski motor nudi vrlo uspešnu kombinaciju glatkoće i obrtnog momenta pri niskim obrtajima, bez odricanja od dobrog istezanja, iako ograničenog u višoj zoni zbog trenutnih propisa o emisijama.

U smislu opšteg ponašanja, Ducati Panigale V2 i Yamaha R9 nude vrlo visok nivo performansi, a ako se fokusiramo isključivo na vremena po krugu, razlike su minimalne. Sa nekoliko specifičnih modifikacija u svakom slučaju, moguće je da oba motocikla postignu veoma slična vremena na istom krugu. Ducati, sa svojom ultralakim monocoque šasijom i uskom konfiguracijom, omogućava vrlo brz prolazak kroz krivine i odličnu sposobnost skretanja, posebno kada vozač odabere agresivniji stil vožnje, sekući puteve i tražeći snažna ubrzanja sa vrha krivine. Yamaha, iako malo manje reaktivna u brzim promenama pravca, nudi izvanrednu ravnotežu i izvanrednu stabilnost na brzim deonicama i u krivinama sa dugim radijusom.

Gde se Yamaha jasno izdvaja je cena. R9 košta znatno manje od Panigale V2, što je čini pristupačnijom opcijom za one koji traže moderan sportski motocikl bez potrebe za velikim početnim ulaganjem. Osim toga, novac koji se uštedi odabirom Yamahe može se reinvestirati u poboljšanje komponenti, kao što je sistem vešanja višeg kvaliteta ili kompletan izduv koji omogućava motoru da oslobodi svoj puni potencijal, nešto što je zbog fabričkih ograničenja donekle limitirano. Ovo je važna prednost, posebno za one koji planiraju intenzivno korišćenje motocikla na stazi.

Ducati, s druge strane, predstavlja koncept sportskog motocikla koji je vrlo veran filozofiji brenda. Iako nije toliko ekstremna kao Panigale V4, i dalje nudi iskustvo čiste sportske vožnje. Njegov dizajn je kompaktan, motor ima karakter, a agilnost koju omogućava niska masa je izvanredna. Ipak, to je takođe motocikl koji zahteva od vozača. Mala retencija motora zahteva dobro upravljanje menjanjem brzina kako bi ulazak u krivinu bio efikasan, a manja aerodinamička zaštita može uzeti svoj danak tokom dugih vožnji ili pri velikim brzinama. Ali ko traži iskustvo blisko trkačkom motociklu, sigurno će u Panigale V2 pronaći vrlo interesantnu opciju.

U svakodnevnoj upotrebi, Yamaha nudi svestranost koju Ducati ne dostiže. Položaj za vožnju je udoban bez žrtvovanja sportskog karaktera, TFT ekran je kompletan i jednostavan za čitanje, a mogućnost integrisanih navigacionih funkcija je čini mnogo praktičnijom za svakodnevne vožnje. Ducati je zahtevniji i zahteva veći nivo posvećenosti ako se želi iskoristiti sav njegov potencijal, kako na putu, tako i na stazi.

U zaključku, nema jasnog pobednika u ovoj komparaciji. Obe mašine predstavljaju najbolje od dva različita pristupa unutar segmenta sportskih motocikala srednje zapremine. Yamaha R9 je logičan izbor za one koji traže ravnotežu između performansi, svestranosti i cene. Ducati Panigale V2, s druge strane, je idealan izbor za one koji prioritizuju sportsku čistoću i žele da osete trkački DNK italijanske marke u svakoj krivini. Na kraju, najbolji izbor zavisiće od vrste iskustva koje tražite na motociklu i načina na koji ga planirate koristiti.