Uporedni test: Ducati Panigale V2 vs. Yamaha R9

Segment sportskih motocikala srednje zapremine nikada nije bio aktivniji, a dva modela koja su nedavno izazvala najveću pažnju su Ducati Panigale V2 i nova Yamaha R9. Na papiru, oni predstavljaju veoma slične koncepte: sportski motocikli koji nastoje da pruže performanse dostojne staze, a da pritom ne žrtvuju osnovni komfor za svakodnevnu upotrebu. Međutim, kada se jednom nađete u sedlu i počnete da ređate kilometre, razlike između njih postaju očiglednije nego što se na prvi pogled čini.

Ducati je postavio Panigale V2 kao čisti supersport, naslednika tradicije snažno oblikovane trkanjem. Njegov dizajn, tehnička konfiguracija i karakter usmereni su na pružanje sportskih senzacija u svakom trenutku, ali bez ekstremnosti ili radikalnosti kao kod Panigale V4. L-dvocilindrični motor je suština ovog motocikla, sa kompaktnim dizajnom koji omogućava izuzetno lagani monokok šasiju. S druge strane, Yamaha je želela da popuni prazninu na tržištu koja je ostala nakon nestanka R6. R9 se pozicionira kao logičnija alternativa za one koji traže sportistu koji je takođe iskoristiv na putu. Njegov trocilindrični motor je poznat i pouzdan, direktno nasledstvo od MT-09, ali prilagođen za radikalniji pristup bez gubitka svestranosti.

Prva velika razlika između njih je u konceptu motora. Ducati se oslanja na V2 koji već poznajemo iz prethodne Panigale V2, iako je sada dobio blage modifikacije kako bi se prilagodio novoj Euro 5+ regulativi. Uprkos ovim ograničenjima, motor zadržava svoj karakter i nastavlja da nudi zapažene performanse. Međutim, iznenađujuće je koliko malo zadržava motor kočnicu čak i u svojoj maksimalnoj konfiguraciji, što može uticati na ulazak u krivinu ako se upravljanje menjanjem brzina ne obavlja pravilno. Yamaha, s druge strane, koristi trocilindrični motor iz MT-09, pogon poznat po svojoj glatkoći i punoj reakciji od niskih obrtaja. Do 6.000 obrtaja u minuti, motor R9 pruža veći potisak od Panigale V2, iako se od tada razlike smanjuju i oba motora pokazuju određeni nedostatak krajnjeg istezanja, što je rezultat ograničenja nametnutih Euro 5+.

Jasna razlika se primećuje u odzivu gasa. Trocilindrični motor Yamahe reaguje trenutno i pruža osećaj direktne povezanosti sa zadnjim točkom. Ovo ne samo da poboljšava kontrolu prilikom otvaranja gasa, već i olakšava doziranje u situacijama kada prijanjanje nije optimalno. Ducati V2, iako progresivan i efikasan, zahteva mali prostor pre nego što isporuči sav svoj obrtni moment, što primorava vozača da se malo više unapred pripremi u upravljanju gasom.

U pogledu elektronike, i Ducati i Yamaha su napravili značajne korake kako bi ponudili kompletan paket koji odgovara očekivanjima od modernog sportskog motocikla. Oba modela uključuju najnovije pomoćne sisteme za vožnju, kao što su kontrola proklizavanja, kontrola protiv podizanja prednjeg točka, režimi vožnje i ABS za krivine. Sve ovo funkcioniše glatko i bez preteranog mešanja u vožnju, posebno jer nijedan od motora nije preterano snažan da bi zahtevao konstantnu intervenciju elektronskih sistema.

Međutim, Yamaha je uspela da napravi korak napred u pogledu upotrebljivosti i opcija dostupnih u standardnoj opremi. R9 ima integrisani sistem za merenje vremena koji radi sa pratećom aplikacijom bez dodatnih troškova. Kroz aplikaciju je moguće analizirati detaljne grafikone vremena po krugu, što je idealno za one koji ozbiljno shvataju dane provedene na stazi. Ducati takođe nudi nešto slično, ali samo ako se kupi dodatni GPS modul, što predstavlja dodatni trošak. Pored toga, u svakodnevnoj upotrebi, Yamaha nudi integrisane navigacione funkcije na svom TFT displeju, što je čini mnogo svestranijom za one koji ne žele samo vožnju na stazi.

Što se tiče quickshiftera, razlike su takođe očigledne. Obe mašine nude bidirekcionalne sisteme, koji omogućavaju promenu brzina bez korišćenja kvačila. Ali način na koji svaka marka implementira sistem je različit. Kod Ducatija, senzor pozicije koji kontroliše promenu nema prednapon, što u određenim situacijama može prouzrokovati da promena brzina nije precizna kao što bi trebalo. Ovo se manifestuje kao nešto duže prekide nego što je poželjno ili čak dvostruka presecanja kada se traži maksimalna brzina u sportskoj vožnji. Kod Yamahe, sistem je precizniji i omogućava brze i čiste promene brzina, što se posebno ceni na stazi.

Šasija obe mašine jasno odražava pristup koji je svaka marka želela da pruži svojim sportskim motociklima. Ducati održava koncept monokok šasije, gde je motor strukturni deo sklopa i težina same šasije je smanjena na samo četiri kilograma. Ovo rešenje omogućava izuzetno kompaktnu i laganu mašinu, što se prevodi u veliku agilnost u krivinama. Yamaha, s druge strane, prati tradicionalniju filozofiju, sa kompletnom šasijom u kojoj motor visi iz rama. Ovo ima za posledicu povećanje težine, postavljajući težinu sklopa šasije na oko 9,7 kilograma. Uprkos tome, to je najlakša šasija koju je Yamaha do sada napravila za sportsku mašinu ovakvih karakteristika.

U praksi, razlika u težini između obe mašine, u zavisnosti od verzije Panigalea (standardna ili S), iznosi oko sedam kilograma. Ova razlika se primećuje, posebno kod brzih promena pravca i u opštem ponašanju pri velikim brzinama. Ducati je uži i oseća se lakšim, dok Yamaha, zbog širine svog trocilindričnog motora i dizajna rama, prenosi osećaj većeg volumena i težine.

Na aerodinamičkom nivou, razlike između ova dva motocikla su takođe primetne. Ducati Panigale V2, sa svojim oštrim i uskim dizajnom, nudi prilično ograničenu zaštitu od vetra. Prednji oklop je manji, kako u širini tako i u visini, što čini vozača izloženijim, posebno pri velikim brzinama ili na stazi. Čak i kada se zauzme vrlo sportski položaj, blizu rezervoara i što je moguće skupljenije, lako je primetiti turbulencije koje utiču na stabilnost i povećavaju umor tokom dugih sesija. Yamaha je, s druge strane, izabrala obuhvatniji oklop na R9, što pruža bolji štit od vetra i omogućava vozaču da zadrži opušteniji položaj bez prevelikog aerodinamičkog udara. Ovo čini Yamahu udobnijom opcijom za duže brze vožnje, kako na putu tako i na stazi.

Dinamičko ponašanje oba motocikla je još jedan aspekt koji ih jasno razlikuje. Ducati, zahvaljujući svojoj laganoj šasiji i kompaktnom dizajnu, ističe se izvanrednom agilnošću u brzim krivinama. Omogućava brzo menjanje pravca bez gotovo ikakvog napora i posebno je efikasan kada se tempo pojača i traži se iskorišćavanje svakog centimetra staze. Yamaha, iako takođe agilna, prenosi osećaj nešto veće težine pri ovim promenama pravca pri velikim brzinama. Ovo je u velikoj meri zbog giroskopskih sila koje generiše njen trocilindrični motor, širi od Ducatijevog V2. Ta razlika u ponašanju je posebno primetna kada se veže jedna krivina za drugom pri velikoj brzini, gde se Panigale oseća življe i spremnije da prati idealnu putanju bez otpora.

Međutim, ta dodatna stabilnost koju nudi Yamaha ima i svoju pozitivnu stranu. U brzim i dugim krivinama, ili na deonicama gde je motocikl jako oslonjen, osećaj stabilnosti je izuzetan. R9 uliva sigurnost i čvrstinu u ovim situacijama, što pomaže da se vozi brzo na konzistentan način. Ipak, kada se prednji kraj olakša, kao što se dešava prilikom agresivnog otvaranja gasa na izlazu iz sporih krivina, mogu se javiti male vibracije u upravljaču. Dobar amortizer upravljača može ublažiti ove reakcije i održati kontrolu bez većih problema.

Ergonomija oba motocikla je osmišljena da ponudi kompromis između sportske vožnje i određene udobnosti. Više nismo suočeni sa radikalnim sportistima od pre nekoliko godina, gde je položaj vožnje bio izuzetno naporan. I kod Ducatija i kod Yamahe, upravljač je relativno blizu sedišta i ne primorava na preveliko naprezanje zgloba. Može se zadržati prilično udoban položaj čak i nakon nekoliko sati vožnje. Međutim, postoji zajednički problem koji može biti neprijatan u određenim situacijama: prostor između kolena i laktova je nešto smanjen na oba motocikla kada se zauzme vrlo agresivan položaj na stazi. Ovo može dovesti do toga da, pri velikom savijanju, lakat dodiruje koleno i ograničava slobodno kretanje vozača. Rešenje za ovo bi bilo pomeranje ili blago naginjanje oslonaca za noge, nešto uobičajeno u pripremama za stazu, ali u fabričkoj konfiguraciji to je detalj koji može iznenaditi one koji traže čisto sportsku upotrebu.

Kada se fokusiramo na segment kočenja, i Ducati Panigale V2 i Yamaha R9 nude sisteme najvišeg nivoa, sposobne da bez problema odgovore na zahteve sportske vožnje, kako na putu tako i na stazi. Obe mašine imaju snažne kočione čeljusti, sa odličnim zahvatom i dobrom otpornošću na umor, a obe uključuju ABS sistem za krivine. Ovo omogućava veoma agresivno kočenje čak i kada je motocikl nagnut, bez straha od gubitka prednjeg točka pri kasnom kočenju.

Važan detalj je da se kod oba modela može deaktivirati, putem elektronskog sistema, funkcija kontrole podizanja zadnjeg točka. Ovo je ključno za one koji žele da maksimalno iskoriste kočenje na stazi, jer sprečava da zadnji ABS interveniše prerano i prisiljava na nepotrebno produženje kočenja. To je jednostavno, ali fundamentalno podešavanje za postizanje najbolje moguće deceleracije bez žrtvovanja preciznosti ili vremena po krugu.

Što se tiče vešanja, razlike su nešto izraženije. Ducati je opremio Panigale V2 kompletnim Öhlins vešanjem, kako na prednjoj viljušci tako i na zadnjem amortizeru. Ova odluka već nagoveštava fokusiranost na performanse na stazi. Öhlins vešanja se ističu sposobnošću apsorpcije i širokim opsegom podešavanja, ali pre svega nude veoma precizan odziv kada se vozi na granici. Omogućavaju veoma kasno kočenje bez gubitka stabilnosti pri ulasku u krivinu i olakšavaju rano ubrzanje na izlazu, uvek održavajući čvrst kontakt s asfaltom.

Yamaha R9, s druge strane, opremljena je KYB komponentama, kako napred tako i pozadi. Iako ovo vešanje ispunjava sve zahteve sportske vožnje, čak i na stazi, nema isti nivo osetljivosti niti kapaciteta podešavanja kao Öhlins na Ducatiju. Ponaša se veoma dobro do srednje-visokog ritma, ali kada se forsira do maksimuma, moguće je primetiti da mu nedostaje malo dodatne čvrstine i kontrole. Za većinu korisnika koji žele da uživaju u sportskom motociklu koji je takođe pogodan za put, KYB komplet je više nego dovoljan. Ali za one koji žele intenzivno da voze na stazi, verovatno će investicija u sistem vešanja više klase biti jedna od prvih modifikacija koje će razmatrati na Yamahi.

Kada stavimo u perspektivu sve što nude oba motocikla, očigledno je da svaki ima svoje prednosti. Ducati Panigale V2 se predstavlja kao čisti sportista, naslednik tradicije italijanske marke u svetu trkanja. Lagan je, agilan, precizan u krivini i njegov izgled je neosporan. Osim toga, njegov V2 motor i dalje ima onaj poseban karakter koji mnogi ljubitelji traže. Međutim, ima nekoliko tačaka koje zahtevaju prilagođavanje, kao što je oskudna motorna kočnica čak i u maksimalnoj konfiguraciji, što zahteva da se održi odgovarajući stepen prenosa kako bi ulazak u krivinu bio efektivan.

S druge strane, Yamaha R9 je svestraniji motocikl. Nije samo odlična saputnica na stazi, već je i udobna i praktična za svakodnevnu upotrebu. Njena nabavna cena je znatno niža od Ducatija, a novac koji se uštedi može se uložiti u unapređenje vešanja ili komponenti ako se želi maksimalno iskoristiti njen potencijal na stazi. Trocilindrični motor nudi veoma ugodnu kombinaciju glatkoće i obrtnog momenta pri niskim obrtajima, bez odricanja od dobrog rastezanja, iako ograničenog u visokoj zoni zbog trenutnih emisijskih normi.

U pogledu opšteg ponašanja, i Ducati Panigale V2 i Yamaha R9 nude veoma visok nivo performansi, a ako se fokusiramo isključivo na vremena po krugu, razlike su minimalne. Sa nekoliko specifičnih modifikacija u svakom slučaju, moguće je da oba motocikla postignu veoma slična vremena na istom krugu. Ducati, sa svojom ultralaganim monokok šasijom i uskom konfiguracijom, omogućava veoma brz prolazak kroz krivine i izvanrednu sposobnost skretanja, naročito kada vozač odabere agresivniji stil vožnje, sekući putanje i tražeći snažna ubrzanja od vrha krivine. Yamaha, iako malo manje reaktivna u brzim promenama pravca, nudi izvanrednu ravnotežu i izvanrednu stabilnost na brzim deonicama i u krivinama dugog radijusa.

Gde se Yamaha jasno izdvaja je cena. R9 košta znatno manje od Panigale V2, što je čini pristupačnijom opcijom za one koji traže moderan sportski motocikl bez potrebe za velikom početnom investicijom. Pored toga, novac koji se uštedi izborom Yamahe može se reinvestirati u poboljšanje komponenti, kao što je sistem vešanja višeg kvaliteta ili kompletan izduv koji omogućava motoru da oslobodi svoj pun potencijal, što je zbog fabričkih ograničenja donekle limitirano. Ovo je važna prednost, posebno za one koji planiraju intenzivno korišćenje motocikla na stazi.

Ducati, sa svoje strane, predstavlja koncept sportskog motocikla koji je veran filozofiji marke. Iako nije tako ekstreman kao Panigale V4, i dalje nudi čisto sportsko iskustvo vožnje. Njegov dizajn je kompaktan, motor ima karakter i agilnost koju pruža njegova mala težina je zapažena. Ipak, to je takođe motocikl koji zahteva od vozača. Oskudna motorna kočnica zahteva dobro upravljanje promenom brzine kako bi ulazak u krivinu bio efikasan, a manja aerodinamička zaštita može uzeti danak tokom dugih sesija ili pri velikim brzinama. Ali ko traži iskustvo blisko trkačkom motociklu, nesumnjivo će u Panigale V2 pronaći veoma zanimljivu opciju.

U svakodnevnoj upotrebi, Yamaha nudi svestranost koju Ducati ne doseže. Položaj vožnje je udoban bez odricanja od sportskog karaktera, TFT ekran je kompletan i lako čitljiv, a mogućnost integrisanih navigacionih funkcija je čini mnogo praktičnijom za svakodnevna putovanja. Ducati je zahtevniji i zahteva veći nivo posvećenosti ako se želi iskoristiti sav potencijal, kako na putu tako i na stazi.

U zaključku, nema jasnog pobednika u ovom poređenju. Oba motocikla predstavljaju najbolje od dva različita pristupa unutar segmenta sportskih motocikala srednje zapremine. Yamaha R9 je logičan izbor za one koji traže ravnotežu između performansi, svestranosti i cene. Ducati Panigale V2, s druge strane, je idealan izbor za one koji prioritet daju sportskoj čistoći i žele da u svakoj krivini osete takmičarski DNK italijanske marke. Na kraju, najbolji izbor će zavisiti od tipa iskustva koje tražite na motociklu i upotrebe koju planirate.