Poređenje koncepata: Ducati Hypermotard 698 Mono RVE vs. Monster

Razumno, ekonomično i prizemno? Ne. Ducati Hypermotard 698 Mono RVE i Ducati Monster možda predstavljaju najpovoljniji ulazak u sportski svet Ducati motocikala i spadaju među pristupačnije modele u pogledu razvijanja snage i svakodnevne upotrebljivosti, ali nisu baš jeftini. Početne cene su 13.390 evra za Mono RVE i 12.390 evra za Monster u Nemačkoj. Međutim, kupcima se nudi mnogo: pored italijanskog šarma, najmodernije tehnologije i stabilnog očuvanja vrednosti, poseduju sportsku DNK koja je neosporna. Bez obzira da li se odlučite za Mono ili Monster - oba motocikla nude impresivan odnos snage i težine, elektronske karakteristike, kao i visokokvalitetne šasije, kočnice i gume koje ne prave kompromise pri dinamičnoj vožnji na seoskim putevima.

Srce Mono je novorazvijeni Superquadro Mono, jednocilindrični motor sa 659 ccm, 77,5 KS pri 9750 o/min i maksimalnim brojem okretaja od 10.250 o/min. Maksimalni obrtni moment iznosi 63 Nm pri 8000 o/min, a težina s punim spremnicima za tekućine je 151 kg. Kada podijelimo snagu s težinom, dobijamo 0,51 KS/kg; to je za jedan jednocilindrični motor već ozbiljna stvar. Monster, s druge strane, pokreće Ducatijev provjereni Testastretta 90° V2, dakle dvocilindrični motor sa 937 ccm, 111 KS pri 9250 o/min i 93 Nm pri 6.500 o/min. Kod težine s punim spremnicima za tekućine od 179 kg, dobija se čak 0,62 KS/kg, što znači: omjer snage i težine koji je za 20% veći od onog kod Mono.

I pored toga, kada se zanemare različite prednosti i nedostaci oba koncepta, geometrija, performanse vožnje i ostale karakteristike, u praksi gotovo da nema razlike u performansama između ova dva motocikla. Uprkos razlici od 33,5 KS i 30 Nm, oni su u pogledu ubrzanja i vučne sile na otvorenom putu apsolutno ravnopravni.

Ali kako je to moguće? Odgovor leži u odnosima prenosa. Analizirali smo primarni, menjački i sekundarni prenos i utvrdili da je Mono u relevantnim brzinama za oko 20% kraće prenesen. Time se njena za 20% niža snaga relativizuje, što dovodi do boljeg ubrzanja. Duži prenos kod Monster-a, s druge strane, omogućava potencijalno veće krajnje brzine i osigurava glatku vožnju. To znači: Mono je idealan za one koji cene agilnost i brzo ubrzanje, dok je Monster pogodan za vozače koji preferiraju mirnu vožnju, udobno krstarenje bez čestog menjanja brzina i veće krajnje brzine.

Kraća verzija Mono donosi prave performanse na otvorenom putu, ali može brzo postati nepraktična u gradskoj vožnji. Prva brzina je uglavnom pogodna za polazak, dok druga brzina pri niskim obrtajima može izazvati trzanje ili biti vrlo agresivna pri višim obrtajima. Stoga se preporučuje korišćenje treće brzine, što u saobraćaju sa čestim zaustavljanjem i kretanjem do oko 45 km/h izaziva lagano konstantno trzanje. Takođe, jako zagrevanje izduvnog sistema u gužvi ili na semaforima pokazuje da je Mono čisto trkački motocikl koji želi da bude vožen. Monster pokazuje veću svakodnevnu upotrebljivost u ovim oblastima, ne najmanje zahvaljujući svojoj dužoj verziji. Takođe nudi dobru preglednost, visoku agilnost i odlično funkcionišući Quickshifter, koji takođe nežno menja iz druge u prvu brzinu.

Za neke vozače, visina sedišta modela Mono može delovati zastrašujuće, jer sa standardnim sedištem iznosi 904 mm. Međutim, ovaj broj je relativan, jer USD viljuška Marzocchi od 45 mm sa hodom od 215 mm i Sachs Monoshock amortizer sa hodom od 240 mm pružaju značajan negativan hod, zbog čega motocikl pri sedenju značajno tone. Sa opcionalnim Ducati dodacima, visina sedišta se može dodatno smanjiti na 849 do 889 mm. Vešanje modela Mono je sportski čvrsto podešeno, što omogućava visoke brzine i precizne povratne informacije sa prednjeg točka na dobrom asfaltu. Međutim, na lošijim deonicama puta otkriva se slabost: viljuška nije previše udobna i slabo amortizuje neravnine. Ipak, vešanje je napred i pozadi potpuno podesivo, što omogućava individualna podešavanja. Udobnost sedišta je prilično niska, a pogodnost za suvozača je ograničena. Nosači za noge suvozača nisu fabrički montirani, već se isporučuju samo kao deo dodatnog paketa opreme.

Kod Monster-a je drugačije. Ovaj model ima znatno nižu visinu sedišta od 820 mm, koja se može prilagoditi na 775 do 800 mm uz opcioni Ducati dodatak. Vešanje Monster-a je više usmereno na udobnost, što je posebno korisno na dužim turama. Međutim, prednji deo koji se jako spušta prilikom oštrog kočenja može biti iritantan. U standardnoj verziji Monster-a, samo je predopterećenje zadnjeg amortizera podesivo; druge prilagodbe nisu moguće. Poznavatelji ili oni sa dubljim džepom odlučuju se za SP varijantu, koja je opremljena potpuno podesivim Öhlins vešanjem.

Jedna važna tačka za duže ture, koja se primećuje kod Mono, je rezervoar od 12 litara u poređenju sa rezervoarom od 14 litara kod Monster. Sa potrošnjom od 4,8 l/100 km kod Mono i 5,2 l/100 km kod Monster, razlika se na prvi pogled može činiti malom, međutim, žeđ Mono se značajno povećava sa brzinom. Posle otprilike pređenih 180 kilometara, rezervni rezervoar se oglašava, a posle 200 km treba hitno natočiti gorivo, dok Monster može još lagano preći 50 km.

Za brze Supermoto ili kart staze, Mono je gotovo „Race-ready“. Kočioni sistem, opremljen radijalnom 4-klipnom Brembo M4.32 kočnicom i posebno razvijenim 330-mm Mono diskom sa aluminijumskim prirubnicom, pruža izvanredan početni ugriz, preciznu dozirljivost i visoku kočionu snagu kako na otvorenom putu, tako i na trkaćoj stazi. 17-inčni lagani aluminijumski točkovi u Y dizajnu, u kombinaciji sa Pirelli Diablo Rosso IV gumama (120/70 ZR17 napred i 160/60 ZR17 nazad), obezbeđuju sveobuhvatno zadovoljavajuće iskustvo vožnje. Za još sportskije zahteve, mogu se montirati gume kao što su Pirelli Diablo Supercorsa SC V3, ContiAttack SM 2 ili Michelin Power GP 2, kako bi se na stazi moglo „davati pun gas“ čak i bez grejača guma. Za prave trkačke ambicije, mogu se koristiti čak i Supermoto slick gume u specijalnim dimenzijama, a prenos nazad može se prilagoditi prema zahtevima staze. Funkcija „TYRE CALIBRATION“ u podešavanjima osigurava da elektronika i Quickshifter funkcionišu besprekorno čak i nakon zamene guma ili promene krajnjeg prenosa. Međutim, važno je znati da svaka promena krajnjeg prenosa poništava garanciju i motocikl više ne sme biti korišćen u javnom saobraćaju.

Ako se koriste slick gume, obavezno treba odabrati specijalne Supermoto slick gume i najmekšu smešu, jer Superbike slick gume poput SC1 ili SC2, u zavisnosti od staze, ne mogu uvek optimalno održavati temperaturu. Dodatni savet se odnosi na retrovizore: Ducati je rezervoare za tečnost kvačila i kočnica pričvrstio pomoću retrovizora na Brembo stezaljkama, tako da se rezervoari sa skinutim retrovizorima ne mogu lako pričvrstiti. Međutim, postoje brojna jednostavna i jeftina rešenja za ovaj problem, samo se treba na vreme pobrinuti za to pre dana na stazi.

Monster se možda čini manje sportskim od Mono, ali nikako nije nesportski. I ovde važi isto: skinite retrovizore, uklonite tablice i pravac na trkaću stazu. Pirelli Diablo Rosso III su sasvim dovoljni za Trackdays u zelenim ili plavim grupama, a zahvaljujući solidnom motoru i višem krajnjem prenosu, Monster se dobro snalazi i na bržim stazama poput Pannoniaringa, Slovakiaringa ili u Brnu. Za još više zadovoljstva pri vožnji, gume poput Pirelli Diablo Supercorsa, Conti SportAttack ili Michelin Power GP 2 mogu biti od koristi. Oni koji ne zaziru od grejača za gume, na primer, Michelin Power Slick 2 nudi vrlo jednostavne performanse u pogledu temperature i asfalta. Takođe, kod Monster-a se zadnji lančanik može promeniti prema uputstvu za upotrebu, a i elektronika i bliper se mogu kalibrisati. Međutim, treba imati na umu da ovo poništava garanciju i dozvolu za rad prema StVO.

Vredno je pomenuti nešto pitomije kočnice na Monsteru. Dvostruki diskovi od 320 mm sa radijalnim Brembo M4.32 Monoblock čeljustima nude dobru dozirljivost i dovoljnu kočionu snagu, ali bi mogli inicijalno malo oštrije da zagrizu. Kočioni sistem standardnog Monstera očigledno je prilagođen za svakodnevnu upotrebu, zbog čega je potrebna malo veća snaga ruke.

Što se tiče elektronskih pomagala, Mono RVE ima malu prednost. Nudi 3,8-inčni LCD ekran u crno-beloj boji, koji je izuzetno čitljiv, kao i sveobuhvatan paket elektronike sa Ride-by-Wire, četiri načina vožnje (Sport, Road, Urban, Wet), četvorostepeni kurven-ABS sa “Slide-by-Brake”, Ducati kontrolom proklizavanja, četvorostepenom Wheelie-kontrolom, Ducati Power Launch, Full LED osvetljenjem sa dnevnim svetlom, Dynamic Brake Light, USB priključkom i litijum-jonskom baterijom ispod sedišta. Standardni Quickshifter omogućava i podizanje i spuštanje brzina. Monster u principu nudi sličnu funkcionalnost, ali sa 4,3-inčnim TFT ekranom u boji, bez Supermoto-specifičnih ABS/DWC funkcija i bez litijumske baterije.

Mono ili Monster? Ovo pitanje se može odgovoriti samo individualno, jer u velikoj meri zavisi od tipa vozača i sopstvenih zahteva prema motociklu. Ducati 698 Mono je pravi performans-zabavni motocikl, koji je posebno pogodan za solo vožnju. Nudi impresivno ubrzanje, visoku agilnost i idealan je za sportske vožnje na seoskim putevima, kao i za redovnu upotrebu na Supermoto stazi. Dvocilindrični Monster takođe impresionira sportskim performansama na seoskim putevima, ali je dodatno pogodan za duže ture u dvoje i gradske vožnje. Takođe, Trackdays na bržim trkaćim stazama su sa Monsterom bez problema mogući.